ТУПРОҚ КЎЧАЛАРДА УЛҒАЙГАН МЕҲР


  Ҳар сўзию ҳар амалидан эзгулик ва яхшилик нурлари таралиб турган, табиатида ҳақиқий шарқона ибо ва ҳаёни жам қилган ажойиб ижодкор, истеъдодли шоира Шарифа Салимованинг болалик хотираларини ўқир экансиз, беихтиёр ўша беғубор онларга қайтгандек бўласиз. Шарифа опанинг ҳаёт йўллари билан танишиш кўпчилик шеърият мухлисларининг кўнглидаги истак эди.  Мана шундай таклифларни инобатга олган ҳолда қатор ҳикоя ва публицистик мақолалари, шунингдек болалар адабиёти учун салмоқли ижод қилаётган устоз журналист Муҳаббат Ҳамидова Шарифа опа билан ажойиб суҳбат тайёрладилар. Кўнглимизга, дилимизга яқин икки самимий ижодкорнинг қизғин суҳбатини ўқир экансиз, бунга ўзингиз ҳам амин бўласиз. 

ТУПРОҚ КЎЧАЛАРДА УЛҒАЙГАН МЕҲР

  Таниқли ўзбек шоираси, Ўзбекистонда хизмат кўрсатган маданият ходими Шарифа САЛИМОВА 1951 йил 30-декабрда Тошкент вилоятининг  хушманзара Паркент туманида туғилган. 
  Шарифа опанинг “Ҳаёт завқи”, “Менинг баҳорим”, “Хизр булоғи”, “Тонгга қасам”, “Ватан суврати” китоблари шеърият мухлислари, адабиёт ихлосмандларининг севимли асарлари қаторидан жой олган. Шоиранинг “Ҳайвонот оламига саёҳат” китоби болалар учун ажойиб туҳфа бўлди.  Куни кеча  Ўзбекистон  Ёзувчилар уюшмасида  шоиранинг “Ўзбекистон” НМИУ да чоп этилган “Бедор тун томчилари” номли китобининг тақдимоти бўлиб ўтди. Биз янги китоб билан қутлаш мақсадида опани йўқлаб бордик. “Гулхан” журналидан келганимизни эшитиб беихтиёр беғубор болалик чоғларига қайтгандек бўлдилар. Болаликнинг бу гўзал хотираларидан сизни ҳам  хабардор қилгимиз келди.

ОҚИЗОҚ ЎЙНАГАН ОЛМАЛАР

   Биз оилада олти фарзанд – беш қиз ва бир ўғил бўлганмиз. Мен кенжа қиз эдим. Дунёни англаб кўрган биринчи гўзаллигим – онам бўлган. Онам офтоб чеҳра, узун, қоп-қора сочли, ҳамиша майин кулиб турадиган аёл эди.  Исмлари жисмларига мос Меҳринисо онажоним одамларга чиндан меҳрли эдилар. Эсимни  таниганимдан буён бирортамизни койиганларини эслолмайман.
  Биз кунлар илиши билан қишки қўрғонимиздан саҳнида турли мевали дарахтлар ўсадиган, каттакон лойсувоқ қилинган супали боғ ҳовлимизга кўчардик. У ердан  қирғоқларида хушбўй ялпиз, турли гиёҳлар барқ уриб ётган ариқча қўшни ҳовлиларга оқиб ўтарди. Биз кечаси супага қатор жой солиб ётар,  юлдузларга термулиб суҳбатлашардик.  Ариқчанинг майин куйига мафтунликданми ёки  кун бўйи шохларга осилиб чарчаганиданми чиройли қирмизи, оқ олмалар тунда сувга калла ташлашарди. Олмаларнинг маслаҳатлашиб олгандай бирин-кетин сувга  шўнғиганини эшитиб кўз олдимда оқизоқ ўйнашаётган олмалар пайдо бўлар, ана шундай ёқимли таассуротлар оғушида  ухлаб қолардим.
  Азонда кўз очганимда онам ўчоқбошидаги махсус  ўчоқда чой қайнатаётган (бизда кирга сув иситиш, нон ёпиш, овқат қилиш учун алоҳида-алоҳида ўчоқ) бўларди.
Уларнинг усти текис қилиб сувоқ қилингани учун онам нон ёпиб бўлиши биланоқ ўчоқ устида бемалол югуриб ўйнайверардик. Лойсувоқли томларимиз ёнида зиналар бўларди. Биз ўша зиналардан томга чиқиб олиб атрофни, тоғларни томоша қилардик. Тоғ чўққиларида  гоҳ туя, гоҳ пахта уюмига ўхшаб сузиб юрган булутларни соатлаб томоша қилардик. Улар биз учун бир мўъжиза эди.
  Боғ ҳовлимиз Бўрсилиқда жойлашган эди. Бўрсилиқ кўчаларидаги тупроқлар кўпчиб, бўрсиллаб ётарди. Айни саратон пайтларида онам бошимизга оқ рўмол ёпиб, энди бир тупроқ кечиб келинглар-чи, деб чиқариб юборардилар. Оёқларимиз қайноқ тупроқда жаз-жаз қилиб куяр, биз “вой-вой”лаб ирғишлардик. Кейинчалик бу тупроқ кечишларнинг сабабини англадим. Саратон қуёшидан қизиган тупроқ оёқлардаги касалликларни даволар экан. Ҳамқишлоқларимизнинг бирортаси оёқ оғриғи, бодга чалинмаслиги сабабини шунда сезганман.

БИР ЭЛАК АНЖИР

  Салимбой бувам жуда моҳир соҳибкор эди. Улар етиштирган узумларга  ҳамманинг ҳаваси келарди. Чунки ҳар бир узум боши челакдай-челакдай бўларди-да. Бувам баланд бўйли, бароқ қошли, очиқ юзли киши эди. Мени доим эркалаб, қўлимдан етаклаганча токзорларга олиб борар, узум навлари билан таништирардилар. Эҳ-ҳе, бу ердаги оқ чиллаки, қизил чиллаки, ҳасайни, чарослар ҳосилидан кўз қамашиб кетарди. Мени ҳаммасидан ҳам соҳиби узум ҳайратга соларди. Ранги худди анор доналарини эслатадиган бу узум шу қадар шаффоф эдики, ичидаги уруғларини бемалол санаб чиқардим. Бошқа ҳеч кимнинг токзорида  бунақа узум йўқ эди. Лекин мен соҳибини эмас, майда чаросни шингиллаб оғзимга солишни хуш кўрар, нонуштага ҳам иложи бўлса ўша чаросдан тортилишини хоҳлардим. Отам болаларини меҳнаткаш қилиб тарбияларди. Ҳатто нонушта тайёрлашда ҳам ҳаммамиз бирдай иштирок этишимиз шарт эди. Азонда биргалашиб узум узишга борардик. Ота-онамиз қайчи билан узум бошларини авайлаб кесиб, челакчаларимизга жойлаб беришарди. Биз уларни супага – аввалдан ёйиб қўйилган ток барглари устига авайлаб тахлардик. 
  Боғимизда танаси одам қулочидек келадиган анжирлар бор эди. Анжир шохлари нозик бўлади. Озғин, эпчил бўлганим учун отам дарахтга чиқиб анжир теришни фақат менга топширарди. Ўзлари қўлимга элак тутқазиб шохдан шохга кўтарилишимни кузатиб турардилар. Мен  шираси қобиғидан қайнаб чиқиб турган сап-сариқ анжирларни авайлаб элакка терардим. Муздай сувда чайиб дастурхонга олиб борардим. Дунёда онам ёпган иссиқ нон билан ейиладиган анжир-узумлар мазасидай маза йўқ эди биз учун.

ҚАЛАМИМНИ ТОПИБ БЕРИНГ

  Қандайдир байрам арафасимиди билмадим, онам эгнимга атлас кўйлакча тикиб кийдирдилар. Бошимда духоба дўппи, оёғимда яп-янги калиш, эгнимда нимча. Яшнаб турганимни кўриб акам мени айлантириб келмоқчи бўлдилар. Кўрган нарсамни чизишга  одатланганим учун кичкинагина қаламчамни чўнтагимга солиб олдим. Акамнинг қўлидан маҳкам ушлаб дарвозадан чиқдик. Дарвозамиздан йигирма қадам нарида каттакон анҳор оқади. Анҳор устига тегирмон қурилган. Биз тегирмон новидан сакраб ўтишимиз керак экан. Айни шу дамда мен акамнинг қўлини қўйиб юборибман. Нима бўлганини англамасимдан сувга тушиб кетдим. Оқим мени шу қадар тез олиб кетдики, акам сезмай ҳам қолди. Бироқ, биласизми, тегирмоннинг бир одати бор. Агар кимдир сувга тушиб кетса  худди одамга ўхшаб нола билан ўкиради. Ана шу овоз акамни ҳушёр торттирган. Оқим тегирмон паррагига бориб шундай урилдики, паррак мени қайтиб оқимга улоқтирди. Мен бир шўнғиб, бир сув юзасига чиқиб боряпман,  икки қадам нарида дўппим оқиб кетяпти. Шу пайт акам югуриб келиб ўзини сувга отди. Мени маҳкам бағрига босиб, қирғоққа олиб чиқди. Бошимни пастга қилиб силкиди. Ичимдан бир челакча сув тўкилди. Ерда бироз ётгач аста кўзимни очсам атрофим тўла одам. Тепамда онам йиғлаб турибди. Шошилиб нимчамнинг киссасига қўл тиқдим. Қаламимни тополмадим. “Қаламим оқиб кетибди, топиб беринг”, деб чунонам йиғладимки...
  На янги дўппи, на янги калиш, на атлас кўйлакка эмас, яримта қаламга бунчалик ачинганимни кўрган онам нима дейишни билмай бағрига босди, сочимни силади.

КИМНИНГ ХАТИ ЧИРОЙЛИ

  Ҳали олти ёшга тўлмасимдан ўқиш, ёзишни билиб олгандим. Чунки ака-опаларим саводимни чиқариб улгуришганди. Мен Бўривой амакининг бостирмасига жойлашган мактабга ўқишга бордим. Бостирма кичик-кичик хоналардан иборат эди.  Каттакон, қоп-қора парталар орасида биз болалар кўринмай  ҳам қолардик. Қишда, қорли кунларда синф жуда совиб кетарди. Шунда Усмон домла бизни ташқарига чиқариб қўярди-да, хона ўртасида мунғайибгина турган печкага қоғоз, хас-хашак ёқиб синфни иситишга уринарди. Илиқ хонага кирганимизда парталаримиз томдан ўтган чаккалардан ҳўл бўлган бўларди. Биз сувни қўлимиз билан сидириб олардик. Шу шароитда ҳам ҳаммамиз яхши ўқирдик. Мен синфбоши эдим. Мактабдаги ўқувчилар орасида энг чиройли ёзадигани ҳам мен эдим. 4-синфдалигимда Ҳуснихат дафтарим кўргазмалар доскасига қўйилган. 
  Аълочи бўлганим учун Усмон домла янги йил арафасида менга “Зоя ва Шура қиссаси” номли китоб совға қилганлар.
  Оилавий китобхон эдик. Китобга меҳримиз бўлакча эди. Ўн бир ёшимда акам севиб ўқийдиган Макаренконинг “Педагогик поэма” асарини эринмай ўқиб чиққанман. Навоий ғазалларини ёдлаганман. Ардоқли шоирамиз Зулфия хонимнинг китобчаси эса қўлимдан тушмасди.

ҚИЗИЛ ТУЛКИ

  Акам Хожикўл деган жойдан деҳқончилик қилиш учун ер олганди. У ерга қовун-тарвуз, сабзавотлар экардик. Поёнсиз қирлар орасига мўъжазгина чайла қургандилар. Катталар далада ишлар, мен олти ойлик жияним Муҳаббатга қараб ўтирардим. Жияним ухлаётгани учун катталар ёнига бордим. Акам, чайлага қайт, бола ёлғиз қолмасин, деди. Тор сўқмоқда югуриб борарканман қулоғимга йиғи товуши эшитилди. Товуш чиқармай чайлага кирдим. Қарасам, жияним ётган жойида оёқчаларини типирчилатиб йиғлаяпти, бошида қоп-қора заҳарли илон турибди. Мен нафасимни ичимга ютиб орқага тисландим. Ташқарига чиқиб акамга тезроқ келинг, дегандай қўл силкитдим. Акам дарров етиб келди-да, илонни  қалпоқ билан шаппа бошидан ушлаб олиб кетди. Агар ўшанда мен бақириб илонни чўчитиб юборганимда, ким билади қандай ёмон воқеа юз берарди...
  Эртасига кечки пайт мен ота-онам билан уйга қайтдим. Уч қир наридан кўриниб турган офтоб нурларини йиғишга киришган. Шу пайт олдимиздаги қирда ҳам қип-қизил, юм-юмалоқ “қуёш” кўринди. “Ё қудратингдан, онаси қара, тулки, табиатнинг ноёб жонивори – қизил тулки”, деди отам завқ билан. Тулки думини кўз-кўз қилиб таманно билан йўрғалади. Кейин ҳайратимизни сезгандек тўхтади. Биз беихтиёр қадам ташладик. Тулки ўша алфозда  одимлар, кейин қалайсизлар, дегандек ортига қарарди. Унинг момиқ мўйнаси қуёшда шундай ажиб товланардики, кўз узгинг келмасди. У бизни сеҳрлаганча қир ортига ўтиб кўздан ғойиб бўлди. Мен ҳалигача ўша қизил тулкини тушларимда кўраман.

МАЙИЗАК

  6-синфда ўқирдим. Қиш бўлгани учунми рўзғоримиз анча тортилиб қолган. Майизларни ҳам, сабзавотларни ҳам сотиб бўлганмиз. Эртаги кун дастурхонга нима тортиш ташвиши босган онам менга юзланиб:
– Қизим, озгина майизак бор, шуни бозорга олиб тушгин, ҳарна ризқ бўлади, – дедилар. 
  Мен умуман савдони билмайман. Лекин онамнинг кўзидаги умидни сўндирмаслик учун рози бўлдим. 
  Эртасига майизакни бозорга олиб чиқдим. Бозор расталарида шунақанги чиройли майизлар бор эди-ки... мен ичкарига киришга ҳам журъат этмай бир чеккадан жой танладим. Халтани ерга қўйиб оғзини очдим. Харидорлар халтага қарайди-ю ҳеч нарса демай ўтиб кетади. Юрагим хавотирдан така-пука. Сотолмасам нима қиламан! Ниҳоят бир ёшроқ киши ўғлини етаклаб келиб олдимда тўхтади. Бир менга, бир майизакка қаради. Расталарга кўз ташлагач,  нархини сўради.
  Мен аслида нарх-навони билмасдим, лекин онамни хурсанд қилиш учун  ўйлаб ўтирмасдан  шартта, бир сўм, дедим. Ўша пайтда бир сўм катта пул бўлиб, энг сара майизлар ҳам бунча қиммат сотилмасди. 
  У киши бироз  ўйланиб турди-да, “Қани, қизим, майизингни ҳаммасини  торт-чи”, – деди. Тепа растадан бизга ҳайрон қараб турган киши бу савдодан ҳанг-манг бўлиб қолди. Лекин майизни тарозиси-да тортиб берди. Майизак нақ ўн икки кило чиқди... Қўлимда пулни ғижимлаганча югуриб кетяпман: Қани шу топда қанотим бўлса-ю, бир дақиқада онамнинг ёнига учиб бориб хурсанд қилсам. Онам мени дарвоза олдида кутиб турган экан. Юзимга хавотир билан қаради-да, болам, сени ҳам қийнаб қўйдим-а, майизимиз яхши эмасди-да, биров сўрамагандир ҳам, – деди  секингина.
– Онажон, майизакни  сотдим, – дедим жил­майиб.
– Йўғ-э, сотдингми, қанчага сотдинг? – онамнинг кўзлари қувончдан чақнаб кетди.
– Ўн икки сўмга. Ҳаммасини бир киши сотиб олди.
– Ҳа болам, яхши одамлар кўп дунёда, барака топсин.
Эртаси куни  онам билан  бозорга бориб рўзғор учун керакли нарсаларни харид қилдик. Онам бир неча кун  рўзғор ташвишидан хотиржам бўлди.

АДАБИЁТГА ШАЙДОЛИК

  Туғилиб ўсган қишлоғимнинг бетакрор табиати, оқибатли одамлари меҳри, ўқиган китобларим мени адабиётга, шеъриятга ошно қилиб қўйди. Илк маротаба 4-синфда ўқиётганимда дугонамга атаб тўртлик ёзган бўлсам, 6-синфда “Қуёш” деган иккинчи шеъримни ёздим:
Қуёш иссиқ нур сочади яйратиб танни,
Лола гулга тўлдиради гўзал Ватанни.
Ўсимликлар ором олар қуёш нуридан,
Ҳатто ер ҳам ҳансирайди иссиқ зўридан... 
  Аслида мен ҳар куни шеър ёзардим, бироқ уни ҳеч кимга кўрсатмасдим. Шеър ёзишимни адабиёт муаллимимиз тасодифан сезиб қолиб туман газетасида эълон қилиб юборган. Бу шеър туфайли қишлоқда машҳур бўлиб қолганман. Устоз 9-синфда  эркин мавзуда ёзган “Қоя қилар ҳикоя” номли достонимни овоз чиқариб ўқиб бергач, мана, орамизда истеъдодли шоира камолга етяпти, она қизим, сиз қаламга ошно тутинибсиз, тузуккина шоира бўлиб қолибсиз-ку, – дедилар мамнун жилмайиб. Бу устозимнинг менга тилаган оқ йўли бўлди. Қаламга ошнолик мени не-не улуғ ижодкорлар даврасига олиб кирди. Шоираи замон Зулфия хоним, Абдулла Орипов, Эркин Воҳидов, Иброҳим Ғафуров, Ойдин Ҳожиева, Ҳалима Худойбердиевадек устозлар дуосига мушарраф қилди. Шубҳасиз, бу муваффақиятларим замирида Усмон ака, Қамбарали ака, Шафқатилла ака, Номоз ака, Нуриддин ака, Соливой ака, Ўринбой ака сингари булоқ сувидай шаффоф, ўз касбига эътиқодли, болажон устозларнинг фидойи меҳнатлари ётибди.
  Суҳбатимиз якунида журналхонларга бир нарсани таъкидлашни истардим: “Гулхан” биз ўқувчиларнинг энг севимли журналимиз, ёстиғимиз остида авайлаб-асрайдиган, ўртоқларимиз, ака-опаларимиз билан талашиб-тортишиб, кўзимизга суртиб ўқийдиган мўъжиза эди. Сиз ҳам болалар қалбининг таржимони бўлган бу журналдан асло ажралманг. У сизни ота-онангиз, Ватанингиз орзу қилган баркамол инсон бўлиб етишишингиз йўлидаги маёқлигига астойдил ишонинг, ана шунда мақсадингизга етасиз.
 
  Суҳбатдош Муҳаббат ҲАМИДОВА.
2019 йил.
* * *
TUPROQ KO‘CHALARDA ULG‘AYGAN MEHR
  
  Taniqli o‘zbek shoirasi, O‘zbekistonda xizmat ko‘rsatgan madaniyat xodimi Sharifa SALIMOVA 1951-yil 30-dekabrda Toshkent viloyatining  xushmanzara Parkent tumanida tug‘ilgan. 
  Sharifa opaning “Hayot zavqi”, “Mening bahorim”, “Xizr bulog‘i”, “Tongga qasam”, “Vatan suvrati” kitoblari she’riyat muxlislari, adabiyot ixlosmandlarining sevimli asarlari qatoridan joy olgan. Shoiraning “Hayvonot olamiga sayohat” kitobi bolalar uchun ajoyib tuhfa bo‘ldi.  Kuni kecha  O‘zbekiston  Yozuvchilar uyushmasida  shoiraning “O‘zbekiston” NMIU da chop etilgan “Bedor tun tomchilari” nomli kitobining taqdimoti bo‘lib o‘tdi. Biz yangi kitob bilan qutlash maqsadida opani yo‘qlab bordik. “Gulxan” jurnalidan kelganimizni eshitib beixtiyor beg‘ubor bolalik chog‘lariga qaytgandek bo‘ldilar. Bolalikning bu go‘zal xotiralaridan sizni ham  xabardor qilgimiz keldi.

OQIZOQ O‘YNAGAN OLMALAR

  Biz oilada olti farzand – besh qiz va bir o‘g‘il bo‘lganmiz. Men kenja qiz edim. Dunyoni anglab ko‘rgan birinchi go‘zalligim – onam bo‘lgan. Onam oftob chehra, uzun, qop-qora sochli, hamisha mayin kulib turadigan ayol edi.  Ismlari jismlariga mos Mehriniso onajonim odamlarga chindan mehrli edilar. Esimni  taniganimdan buyon birortamizni koyiganlarini eslolmayman.
   Biz kunlar ilishi bilan qishki qo‘rg‘onimizdan sahnida turli mevali daraxtlar o‘sadigan, kattakon loysuvoq qilingan supali bog‘ hovlimizga ko‘chardik. U yerdan  qirg‘oqlarida xushbo‘y yalpiz, turli giyohlar barq urib yotgan ariqcha qo‘shni hovlilarga oqib o‘tardi. Biz kechasi supaga qator joy solib yotar,  yulduzlarga termulib suhbatlashardik.  Ariqchaning mayin kuyiga maftunlikdanmi yoki  kun bo‘yi shoxlarga osilib charchaganidanmi chiroyli qirmizi, oq olmalar tunda suvga kalla tashlashardi. Olmalarning maslahatlashib olganday birin-ketin suvga  sho‘ng‘iganini eshitib ko‘z oldimda oqizoq o‘ynashayotgan olmalar paydo bo‘lar, ana shunday yoqimli taassurotlar og‘ushida  uxlab qolardim.
  Azonda ko‘z ochganimda onam o‘choqboshidagi maxsus  o‘choqda choy qaynatayotgan (bizda kirga suv isitish, non yopish, ovqat qilish uchun alohida-alohida o‘choq) bo‘lardi.
Ularning usti tekis qilib suvoq qilingani uchun onam non yopib bo‘lishi bilanoq o‘choq ustida bemalol yugurib o‘ynayverardik. Loysuvoqli tomlarimiz yonida zinalar bo‘lardi. Biz o‘sha zinalardan tomga chiqib olib atrofni, tog‘larni tomosha qilardik. Tog‘ cho‘qqilarida  goh tuya, goh paxta uyumiga o‘xshab suzib yurgan bulutlarni soatlab tomosha qilardik. Ular biz uchun bir mo‘jiza edi.
  Bog‘ hovlimiz Bo‘rsiliqda joylashgan edi. Bo‘rsiliq ko‘chalaridagi tuproqlar ko‘pchib, bo‘rsillab yotardi. Ayni saraton paytlarida onam boshimizga oq ro‘mol yopib, endi bir tuproq kechib kelinglar-chi, deb chiqarib yuborardilar. Oyoqlarimiz qaynoq tuproqda jaz-jaz qilib kuyar, biz “voy-voy”lab irg‘ishlardik. Keyinchalik bu tuproq kechishlarning sababini angladim. Saraton quyoshidan qizigan tuproq oyoqlardagi kasalliklarni davolar ekan. Hamqishloqlarimizning birortasi oyoq og‘rig‘i, bodga chalinmasligi sababini shunda sezganman.

BIR ELAK ANJIR

   Salimboy buvam juda mohir sohibkor edi. Ular yetishtirgan uzumlarga  hammaning havasi kelardi. Chunki har bir uzum boshi chelakday-chelakday bo‘lardi-da. Buvam baland bo‘yli, baroq qoshli, ochiq yuzli kishi edi. Meni doim erkalab, qo‘limdan yetaklagancha tokzorlarga olib borar, uzum navlari bilan tanishtirardilar. Eh-he, bu yerdagi oq chillaki, qizil chillaki, hasayni, charoslar hosilidan ko‘z qamashib ketardi. Meni hammasidan ham sohibi uzum hayratga solardi. Rangi xuddi anor donalarini eslatadigan bu uzum shu qadar shaffof ediki, ichidagi urug‘larini bemalol sanab chiqardim. Boshqa hech kimning tokzorida  bunaqa uzum yo‘q edi. Lekin men sohibini emas, mayda charosni shingillab og‘zimga solishni xush ko‘rar, nonushtaga ham iloji bo‘lsa o‘sha charosdan tortilishini xohlardim. Otam bolalarini mehnatkash qilib tarbiyalardi. Hatto nonushta tayyorlashda ham hammamiz birday ishtirok etishimiz shart edi. Azonda birgalashib uzum uzishga borardik. Ota-onamiz qaychi bilan uzum boshlarini avaylab kesib, chelakchalarimizga joylab berishardi. Biz ularni supaga – avvaldan yoyib qo‘yilgan tok barglari ustiga avaylab taxlardik. 
  Bog‘imizda tanasi odam qulochidek keladigan anjirlar bor edi. Anjir shoxlari nozik bo‘ladi. Ozg‘in, epchil bo‘lganim uchun otam daraxtga chiqib anjir terishni faqat menga topshirardi. O‘zlari qo‘limga elak tutqazib shoxdan shoxga ko‘tarilishimni kuzatib turardilar. Men  shirasi qobig‘idan qaynab chiqib turgan sap-sariq anjirlarni avaylab elakka terardim. Muzday suvda chayib dasturxonga olib borardim. Dunyoda onam yopgan issiq non bilan yeyiladigan anjir-uzumlar mazasiday maza yo‘q edi biz uchun.

QALAMIMNI TOPIB BERING

  Qandaydir bayram arafasimidi bilmadim, onam egnimga atlas ko‘ylakcha tikib kiydirdilar. Boshimda duxoba do‘ppi, oyog‘imda yap-yangi kalish, egnimda nimcha. Yashnab turganimni ko‘rib akam meni aylantirib kelmoqchi bo‘ldilar. Ko‘rgan narsamni chizishga  odatlanganim uchun kichkinagina qalamchamni cho‘ntagimga solib oldim. Akamning qo‘lidan mahkam ushlab darvozadan chiqdik. Darvozamizdan yigirma qadam narida kattakon anhor oqadi. Anhor ustiga tegirmon qurilgan. Biz tegirmon novidan sakrab o‘tishimiz kerak ekan. Ayni shu damda men akamning qo‘lini qo‘yib yuboribman. Nima bo‘lganini anglamasimdan suvga tushib ketdim. Oqim meni shu qadar tez olib ketdiki, akam sezmay ham qoldi. Biroq, bilasizmi, tegirmonning bir odati bor. Agar kimdir suvga tushib ketsa  xuddi odamga o‘xshab nola bilan o‘kiradi. Ana shu ovoz akamni hushyor torttirgan. Oqim tegirmon parragiga borib shunday urildiki, parrak meni qaytib oqimga uloqtirdi. Men bir sho‘ng‘ib, bir suv yuzasiga chiqib boryapman,  ikki qadam narida do‘ppim oqib ketyapti. Shu payt akam yugurib kelib o‘zini suvga otdi. Meni mahkam bag‘riga bosib, qirg‘oqqa olib chiqdi. Boshimni pastga qilib silkidi. Ichimdan bir chelakcha suv to‘kildi. Yerda biroz yotgach asta ko‘zimni ochsam atrofim to‘la odam. Tepamda onam yig‘lab turibdi. Shoshilib nimchamning kissasiga qo‘l tiqdim. Qalamimni topolmadim. “Qalamim oqib ketibdi, topib bering”, deb chunonam yig‘ladimki...
   Na yangi do‘ppi, na yangi kalish, na atlas ko‘ylakka emas, yarimta qalamga bunchalik achinganimni ko‘rgan onam nima deyishni bilmay bag‘riga bosdi, sochimni siladi.

KIMNING XATI CHIROYLI

  Hali olti yoshga to‘lmasimdan o‘qish, yozishni bilib olgandim. Chunki aka-opalarim savodimni chiqarib ulgurishgandi. Men Bo‘rivoy amakining bostirmasiga joylashgan maktabga o‘qishga bordim. Bostirma kichik-kichik xonalardan iborat edi.  Kattakon, qop-qora partalar orasida biz bolalar ko‘rinmay  ham qolardik. Qishda, qorli kunlarda sinf juda sovib ketardi. Shunda Usmon domla bizni tashqariga chiqarib qo‘yardi-da, xona o‘rtasida mung‘ayibgina turgan pechkaga qog‘oz, xas-xashak yoqib sinfni isitishga urinardi. Iliq xonaga kirganimizda partalarimiz tomdan o‘tgan chakkalardan ho‘l bo‘lgan bo‘lardi. Biz suvni qo‘limiz bilan sidirib olardik. Shu sharoitda ham hammamiz yaxshi o‘qirdik. Men sinfboshi edim. Maktabdagi o‘quvchilar orasida eng chiroyli yozadigani ham men edim. 4-sinfdaligimda Husnixat daftarim ko‘rgazmalar doskasiga qo‘yilgan. 
  A’lochi bo‘lganim uchun Usmon domla yangi yil arafasida menga “Zoya va Shura qissasi” nomli kitob sovg‘a qilganlar.
  Oilaviy kitobxon edik. Kitobga mehrimiz bo‘lakcha edi. O‘n bir yoshimda akam sevib o‘qiydigan Makarenkoning “Pedagogik poema” asarini erinmay o‘qib chiqqanman. Navoiy g‘azallarini yodlaganman. Ardoqli shoiramiz Zulfiya xonimning kitobchasi esa qo‘limdan tushmasdi.

QIZIL TULKI

   Akam Xojiko‘l degan joydan dehqonchilik qilish uchun yer olgandi. U yerga qovun-tarvuz, sabzavotlar ekardik. Poyonsiz qirlar orasiga mo‘jazgina chayla qurgandilar. Kattalar dalada ishlar, men olti oylik jiyanim Muhabbatga qarab o‘tirardim. Jiyanim uxlayotgani uchun kattalar yoniga bordim. Akam, chaylaga qayt, bola yolg‘iz qolmasin, dedi. Tor so‘qmoqda yugurib borarkanman qulog‘imga yig‘i tovushi eshitildi. Tovush chiqarmay chaylaga kirdim. Qarasam, jiyanim yotgan joyida oyoqchalarini tipirchilatib yig‘layapti, boshida qop-qora zaharli ilon turibdi. Men nafasimni ichimga yutib orqaga tislandim. Tashqariga chiqib akamga tezroq keling, deganday qo‘l silkitdim. Akam darrov yetib keldi-da, ilonni  qalpoq bilan shappa boshidan ushlab olib ketdi. Agar o‘shanda men baqirib ilonni cho‘chitib yuborganimda, kim biladi qanday yomon voqea yuz berardi...
   Ertasiga kechki payt men ota-onam bilan uyga qaytdim. Uch qir naridan ko‘rinib turgan oftob nurlarini yig‘ishga kirishgan. Shu payt oldimizdagi qirda ham qip-qizil, yum-yumaloq “quyosh” ko‘rindi. “Yo qudratingdan, onasi qara, tulki, tabiatning noyob jonivori – qizil tulki”, dedi otam zavq bilan. Tulki dumini ko‘z-ko‘z qilib tamanno bilan yo‘rg‘aladi. Keyin hayratimizni sezgandek to‘xtadi. Biz beixtiyor qadam tashladik. Tulki o‘sha alfozda  odimlar, keyin qalaysizlar, degandek ortiga qarardi. Uning momiq mo‘ynasi quyoshda shunday ajib tovlanardiki, ko‘z uzging kelmasdi. U bizni sehrlagancha qir ortiga o‘tib ko‘zdan g‘oyib bo‘ldi. Men haligacha o‘sha qizil tulkini tushlarimda ko‘raman.

MAYIZAK

  6-sinfda o‘qirdim. Qish bo‘lgani uchunmi ro‘zg‘orimiz ancha tortilib qolgan. Mayizlarni ham, sabzavotlarni ham sotib bo‘lganmiz. Ertagi kun dasturxonga nima tortish tashvishi bosgan onam menga yuzlanib:
– Qizim, ozgina mayizak bor, shuni bozorga olib tushgin, harna rizq bo‘ladi, – dedilar. 
  Men umuman savdoni bilmayman. Lekin onamning ko‘zidagi umidni so‘ndirmaslik uchun rozi bo‘ldim. 
  Ertasiga mayizakni bozorga olib chiqdim. Bozor rastalarida shunaqangi chiroyli mayizlar bor edi-ki... men ichkariga kirishga ham jur’at etmay bir chekkadan joy tanladim. Xaltani yerga qo‘yib og‘zini ochdim. Xaridorlar xaltaga qaraydi-yu hech narsa demay o‘tib ketadi. Yuragim xavotirdan taka-puka. Sotolmasam nima qilaman! Nihoyat bir yoshroq kishi o‘g‘lini yetaklab kelib oldimda to‘xtadi. Bir menga, bir mayizakka qaradi. Rastalarga ko‘z tashlagach,  narxini so‘radi.
   Men aslida narx-navoni bilmasdim, lekin onamni xursand qilish uchun  o‘ylab o‘tirmasdan  shartta, bir so‘m, dedim. O‘sha paytda bir so‘m katta pul bo‘lib, eng sara mayizlar ham buncha qimmat sotilmasdi. 
  U kishi biroz  o‘ylanib turdi-da, “Qani, qizim, mayizingni hammasini  tort-chi”, – dedi. Tepa rastadan bizga hayron qarab turgan kishi bu savdodan hang-mang bo‘lib qoldi. Lekin mayizni tarozisi-da tortib berdi. Mayizak naq o‘n ikki kilo chiqdi... Qo‘limda pulni g‘ijimlagancha yugurib ketyapman: Qani shu topda qanotim bo‘lsa-yu, bir daqiqada onamning yoniga uchib borib xursand qilsam. Onam meni darvoza oldida kutib turgan ekan. Yuzimga xavotir bilan qaradi-da, bolam, seni ham qiynab qo‘ydim-a, mayizimiz yaxshi emasdi-da, birov so‘ramagandir ham, – dedi  sekingina.
– Onajon, mayizakni  sotdim, – dedim jil­mayib.
– Yo‘g‘-e, sotdingmi, qanchaga sotding? – onamning ko‘zlari quvonchdan chaqnab ketdi.
– O‘n ikki so‘mga. Hammasini bir kishi sotib oldi.
– Ha bolam, yaxshi odamlar ko‘p dunyoda, baraka topsin.
  Ertasi kuni  onam bilan  bozorga borib ro‘zg‘or uchun kerakli narsalarni xarid qildik. Onam bir necha kun  ro‘zg‘or tashvishidan xotirjam bo‘ldi.

ADABIYOTGA SHAYDOLIK

  Tug‘ilib o‘sgan qishlog‘imning betakror tabiati, oqibatli odamlari mehri, o‘qigan kitoblarim meni adabiyotga, she’riyatga oshno qilib qo‘ydi. Ilk marotaba 4-sinfda o‘qiyotganimda dugonamga atab to‘rtlik yozgan bo‘lsam, 6-sinfda “Quyosh” degan ikkinchi she’rimni yozdim:
Quyosh issiq nur sochadi yayratib tanni,
Lola gulga to‘ldiradi go‘zal Vatanni.
O‘simliklar orom olar quyosh nuridan,
Hatto yer ham hansiraydi issiq zo‘ridan... 
  Aslida men har kuni she’r yozardim, biroq uni hech kimga ko‘rsatmasdim. She’r yozishimni adabiyot muallimimiz tasodifan sezib qolib tuman gazetasida e’lon qilib yuborgan. Bu she’r tufayli qishloqda mashhur bo‘lib qolganman. Ustoz 9-sinfda  erkin mavzuda yozgan “Qoya qilar hikoya” nomli dostonimni ovoz chiqarib o‘qib bergach, mana, oramizda iste’dodli shoira kamolga yetyapti, ona qizim, siz qalamga oshno tutinibsiz, tuzukkina shoira bo‘lib qolibsiz-ku, – dedilar mamnun jilmayib. Bu ustozimning menga tilagan oq yo‘li bo‘ldi. Qalamga oshnolik meni ne-ne ulug‘ ijodkorlar davrasiga olib kirdi. Shoirayi zamon Zulfiya xonim, Abdulla Oripov, Erkin Vohidov, Ibrohim G‘afurov, Oydin Hojiyeva, Halima Xudoyberdiyevadek ustozlar duosiga musharraf qildi. Shubhasiz, bu muvaffaqiyatlarim zamirida Usmon aka, Qambarali aka, Shafqatilla aka, Nomoz aka, Nuriddin aka, Solivoy aka, O‘rinboy aka singari buloq suviday shaffof, o‘z kasbiga e’tiqodli, bolajon ustozlarning fidoyi mehnatlari yotibdi.
  Suhbatimiz yakunida jurnalxonlarga bir narsani ta’kidlashni istardim: “Gulxan” biz o‘quvchilarning eng sevimli jurnalimiz, yostig‘imiz ostida avaylab-asraydigan, o‘rtoqlarimiz, aka-opalarimiz bilan talashib-tortishib, ko‘zimizga surtib o‘qiydigan mo‘jiza edi. Siz ham bolalar qalbining tarjimoni bo‘lgan bu jurnaldan aslo ajralmang. U sizni ota-onangiz, Vataningiz orzu qilgan barkamol inson bo‘lib yetishishingiz yo‘lidagi mayoqligiga astoydil ishoning, ana shunda maqsadingizga yetasiz.
   
Suhbatdosh Muhabbat HAMIDOVA.










Гость, изоҳ қолдирасизми?
Имя:*
E-Mail:


Маълумот